Junak sa manom

Dnevnik 2984

Pise za Basic Magazin: Junak sa manom

Budućnost u sadašnjosti, sadašnjost u budućnosti. Splet okolnosti sprečava mladog junaka ove priče da procveta u svom gradu punom poroka i opsednutošću jednom stvari - otisnuti se negde daleko od svoje postojbine u potrazi za novom utopijom.

Display Menu

– Kah, kah...aj...uf... – načuh kroz zatvorene oči – Ah...ahhrr...jao...ajoj – ovog puta mi osvanu prizor Zeca kako izbacuje svoje neobuzdane trzaje i verovatno ono što je sinoć popušio i popio.

       – Jel’ si dobro, Zec? – upitah ga kroz poluzatvorene oči.

       – Ah...molim, jesam...he-he jesam! – uzdahujući uzviknu.

       – Aaauuff, jel’ si ustao? – upita on zevajući. Uvek je imao neku svoju teoriju kako stvari treba raditi što ranije kao da ustvari i ne treba biti strpljiv, ili je to bila samo njegova strpljivost.

       –  Ne znam, ne vidim na oči još uvek...heh. – osmehuo sam se i kao po nekoj sili se vratio u krevet i ušao pod ćebe. Zec je zatim sređivao stan dok se nisam probudio. A nedugo zatim smo se rastali.

      Zec i ja smo bili drugovi od kasnijeg detinjstva.  Bio je neka vrsta debelokošca, ne u lošem smislu, već koliko god da se trudio da nešto dokaže, uvek je nailazio na prepreke okoline i društva, ali je izlazio iz svega neoštećen. U duhovnom pogledu je uvek nailazio na neku pouku koju nije delio tako često, a i kad bi se toga setio, kratko, pomalo i nepovezano je pričao. Krupno telo mu se stapalo sa dušom. Nije se nikako dao izgubiti. Sređen u svakom pogledu i ona vrsta tupavog švalera koji su imali svoje naočare a koje su te gledale bez očiju. Poročan je bio dosta, i nije se obazirao na primedbe ljudi koji su ga kritikovali, pravdajući se da ne može bez toga kao ptica bez gnezda. Spadao u one, koji ako nisu u centru pažnje, barem jednom dnevno, vrlo brzo zapadnu u neku vrstu potištenosti. To je bilo njegovo prevozno sredstvo, kako je govorio. A iz takve priče je bio, tog mikrosveta, u kome se sve stvaralo ni iz čega. Nije bilo jake zahvalnosti u njemu, ali izvesna sloboda se naslućivala, ako bi se potrudio. Teturavim hodom, iz koga nas je iznenađivao nekim opaskama, prevrtao je prostor oko sebe i nalazio je neke zanimljive stvari u ljudima koji su ga okruživali. Nije imalo to neke skrivene ili neskrivene poruke, nego se verovatno samo držao svog pravca. „Krupnog tela, brze glave“ – kako se predstavljao u nekim retkim trenucima.

      Sve u svemu, držali smo se dosta čvrsto. Delovalo je da nema pretećih klizišta na našem putu, ali opet nije sve ispadalo najbolje u zadnje vreme, kako spolja u okolnjem društvu, tako i iznutra. Postojala je bojazan da će nešto ipak da, jednom rečju, pukne. Dolazivši iz radničkog naselja smo znali da nam je to naše druženje ustvari sve. Ne samo zbog toga što smo bili na sličnom stepenu pogleda na svet, već iz prostog razloga što nam je veliki grad ponudio puno prilika i slobode, ali nas je zatekao na raskršću. Nismo bili svesni kuda dalje. Činilo nam se kao da je ono što nas je držalo, a to su naši snovi, bili su toliko duboka stvar da nismo znali kada i kuda će nas odvesti, ali za sad je bilo tako, uživali smo. U svojim najboljim godinama, čovek, barem malo koji, zna za ono šta ga čini. Ali zna i za užitak. I to onaj kakav se ne plaća puno. Sve je to bilo u skladu s vremenom, kako su neki govorili. Nije me to doticalo, i dalje sam bio nezadovoljan, jako nezadovoljan. Iz dana u dan sve nezadovoljniji. Dalo se to videti i čak je smetalo društvu, ali me nisu sputavali. U par trenutaka je bilo nekih upozorenja, ali nisam podlegao.

       – Vidi, Mali, svi imamo svoje male sudbine... Ah...a imaju i one velike, barem ja tako mislim...uf...hvataj! Mislim moj matori je mene tako učio. – Davao mi je Joca neke savete dok sam ga zapitkivao neka pitanja koja me se nisu ni ticala, što je on i naslutio, pa nije nastavio dok nismo došli kod njega.

       – Au, Malecni...au, imam samo hladan sok...to je to! A i kao da smo prvi put kod mene...he, he... – Raskomotili smo se,  seli ćutke i nastavili priču kao da smo opet na „doku“.

       – Eto, tako, lepo se ohladio...nego...pusti sok...aaahh da...aah...da...hmmm...pa gde smo ono stali, stao ustvari? – posle izvesne ukočenosti u mislima se konačno vratio.

       – Sudbina... – podsetih ga tihim glasom.

       – Ah...ma ne to...nećemo o tome. Duga je to priča za nas dvojicu momaka gladnih duša, ili ljudi, ne momaka! Hehe! Ali vidi, da pređem na stvar... To što se dešava gore, ima isto toliko stvari u...mislim ovde u ovom svetu šta se dešava...zapravo...i tammm... – zastao je na sekundu, nikad pre nije imao takav izraz lica, a da nije pod dejstvom alkohola, kao da su mu oči zastale u čitav univerzum. – I tam...tamo! Pa tamo je ista stvar kao i ovde! Ma dobro, nije, hajde da ti ne kvarim sliku   hehehe! Hoću da ti kažem, jednostavno, da tamo ima stari koje proždiru ljude! – oči mu zaiskriše kao da će da izađu i same da mi pričaju – Odeš i ne vratiš se!

       – Pa zna-am... – odgovorih tugaljivo na nepostavljeno pitanje.

       – Stvar  je u tome...vidi, ja ne pokušavaam da te odvratim, već naprotiv, da te ohrabrim! Stvar je u tome što nije jednostavno uklopiti se. Mnogi su imali tragičnu  sudbinu, doduše, mnogi su uspeli, ali nikad kraja pretnjama spokoju, i ovde i tamo. Ti izvuci šta je tebi najbolje, ja sam ionako umoran. – Završio je svoje misli uzdahnuvši i pokrivši lice rukama. Učini mi se kao da je zaplakao, ali nisam hteo da ga još više mučim. Možda je to bilo samo u mojoj glavi, kao posledica moje prestravljene svesti i mašte.

      Nastavio sam svoj život uobičajenim kretanjima i radnjama. Imajući na umu da ne želim da dozvolim da se tako završi. Barem ne u skorije vreme. Ništa me nije odvlačilo u obilje mašte kao taj svet. Taj „Gornji svet“, kao što su ga zvali, je bio prevelik zalogaj, kao što mi je Joca govorio. Nije bilo potrebe naglašavati činjenicu kako sam bio jedan od mnogih koji bi da potpišu taj zli ugovor i da se otisnu u nepovratnu avanturu koja će ih možda i skupo koštati ili dovesti do slatkih plodova mukotrpnog rada i strpljenja. „Ali ko sam ovde?“ – pitanje koje me je nagrizalo u krug i dovodilo do granica poimanja toga šta znači živeti. Sve se svelo na to, na sve ili ništa, ili ići do kraja ili ostati i zaboraviti. Sve su to bila pitanja koja sam sam držao po strani da mi ne bi prodrla u tok zbivanja u kojem sam plivao bezbrižno ili u granicama bezbrižnog.

       – Piiip...Halo!? – nesmotrenom snagom se dohvatih telefona. Nisam voleo razgovore usred metroa.

       – Ej! Mali! Dođi do mene brzo... he he he! Nećeš se pokajati!

       – Ali... – Prekinuo se razgovor između mene i Zeca. Izgleda da je našao stan o kome je toliko dugo pričao, a ko zna šta još uz to...Naravno, nisam obraćao pažnju na njega, već sam išao sam svojim poslom. Uputio sam se ka ambasadi da okončam svoje iščekivanje. Prijavio sam se za novi posao. Ne ovde, naravno, već „tamo gore“.  Ali eto, kako sam i očekivao negde u dubini duše i kao da me je samo čekalo, bio sam odbijen i ostavljen na čekanje. „Ma da...veliki broj usamljenih usijanih glava samo pristiže...eeh“ – potišteno sam osmotrio oko sebe. I kao da ništa nije moglo da bude u mojoj glavi, prvi se javio Zec, pa se zaputih ka njemu.

       – Hoo-ćemo li? – upitao sam ga poluškripavim glasom. Gledao me je kao da mu nije bilo jasno o čemu se radi, ustvari zašto ga to uopšte pitam.

       – Naravno, uđi...ha ha! – unervozio sam se kao da mi je sedamnaesta.

       – Ali čekaj... – zaustavih  Zeca usplahireno.

       – Nema čekanja, nije ti ovo čekaonica he-he... kah, kah... jao... Trebao si doći ranije, bile su neke dve male nazubljene... He-he ijaoo! - uzviknu uz blagi ritam muzike.

       – Neke male...hmm...odakle tebi male? Nikad nisi... Ah... – I zaista nije bilo ni govora o ženskom polu, a kamoli o „nazubljenima“, kako se tada govorilo za one dame prijatnijeg izgleda ali nezgodne karme.

1

2

3

4

Podelite ovu stranu:

Ostavite komentar

Slanje u toku...

Došlo je do greške pokušajte ponovo.

VAŠ KOMENTAR JE POSLAT.

© 2016-2017  Sva prava su zadržana od strane Basic magazina.