Junak sa manom

Dnevnik 2984

Pise za Basic Magazin: Junak sa manom

Budućnost u sadašnjosti, sadašnjost u budućnosti. Splet okolnosti sprečava mladog junaka ove priče da procveta u svom gradu punom poroka i opsednutošću jednom stvari - otisnuti se negde daleko od svoje postojbine u potrazi za novom utopijom.

Display Menu

– Ma ne boj se, biće one tu u okolini, hahaha! Daj opusti se! Neko piće?

       – Može! – htedoh da ga pitam još nešto ali mi je izmakao.

       – Evo piće... a evo i... – bacio je kesicu na sto.

       – Ah, neee! – pokušao sam da odbijem sve vreme gledajući i negde duboko se diveći toj opojnoj materiji. Nije me bilo teško ubediti.

      „U potpunosti vidim sada...opet je tu...sve...taj daleki svet...sve me prožima...“ – maglovite misli su me opsedale i nije mi se spuštalo raspoloženje. Celo putovanje na koje smo krenuli je bilo sumanuto.

       – Ha, ha, ha Maleckiii! He-ee, ko ti je dao taj nadimak? Pa jaaa! E, idemo sad kod jednog ludaka. Jel ti je dobro? – zaustavi me Zec pred stanicu, a ja kao da sam bio izbezumljen očekivao metro.  Ulaskom u voz sam dobio natprirodne moći. Iskristalisan vid i izoštreno opažanje uopšte. Sve je delovalo zanimljivije, ali je kratko trajalo.

       – Ah...da-a...dobro... – povratih se čim smo izašli.

       – Sad me samo prati. Idemo kod jedne jako zanimljive pojave od čoveka. Nisi čuo ovako nešto. Moraćeš da mi veruj...ma naravno da mi veruješ! Samo...ej, ovde je malo mračno...

      Ušli smo u zgradu nalik na neku, staru, napuštenu fabriku. Miris rđe i memle pomešan sa mirisom izgorelih stvari me je na trenutke treznio. Nešto je, ustvari, skoro gorelo pa se osećalo na garež. Dugi hodnici sa tragovima svetlosti su počeli da mi izvlače i poneku sliku iz glave koju bih snagom uma stvorio na okrunjenim zidovima. Maglovite siluete, melodične slike, poneki svetlucavi oblici bi protrčali do izvan moga vidokruga. Neki šunjajući strah se javljao u mojim grudima pa je zatim silazio u noge i činio ih jako teškim. Nedostižno svetlo mi je bio trenutni cilj. I sve je delovalo jako dugo, čak nismo ni progovarali, što mi je bilo čudno, no bitno je bilo da smo stigli. Miris dima nije bio prisutan u prostoriji u kojoj smo se našli. Čak je bilo dosta novog dima, ali nije smetao kao onaj pređašnji. Preko puta nas su bila neka crna vrata sa limenim ogrebotinama. Krenuo sam ka njima i Zec me uhvati za ruku.

       – E-e, polako. Pusti mene da proverim.

       – Š-šta? – zbunjen, ne gledajući sam ga skoro kroz zube šapatom pitao.

       – A...ček...tuk-tuk! – odjeknuli su udarci. I kako sam već bio blizu vrata čula se neka spora muzika u toj sobi ili čemu već. Srce mi je igralo, da li od te mračne prostorije ili iščekivanja, nisam mogao sebi priznati u tom trenutku. Posle pola minuta zurenja u mračnu prazninu i povremeno razmenjujući poglede, Zec i ja začusmo otključavanje. Bljesak koji je dopirao iza vrata, pomuti mi vid na par trenutaka, dovoljno da osetim strujanje krvi u glavi, pojačano lupanje srca i da se spotaknem o neki kabl, žicu ili, šta god da je bilo dovoljno da obori mene „Maleckog“ i da padnem pravo na leđa svom težinom. Silina udarca mi je odsekla telo od glave i za sekundu izgubih svest.

      Suva toplina i ustajao miris su me dizali iz moga sna koji je bio toliko dug da sam se osećao kao da sam dosta odremao. Ležao sam u ćošku. Naspram mene se nalazila neka velika slika za koju nisam mogao da razaznam da li je naslikana na platnu ili na zidu. Vid mi se mutio u tom procenjivanju i odvlačio mi je pažnju od glavnog događaja koji mi se polako izoštravao. Zec, neki čovek velike prosede brade i jedna devojka su uveliko vodili neku raspravu o tome...ustvari mi se pričinjavalo u polusnu da razaznajem bilo kakve reči. Ućutali su da bi videli šta je sa mnom. Zec i ona devojka sa dužom crnom kosom ubrzo dođoše do mene sa flašom vode.

       – Jel’ si dobro Malecki? – zabrinuto me upita Zec.

       – Ma, da...aa...uf... Čekaj, molim te...usta...suva su mi usta... – nisam bio svestan da ću teško govoriti. Netremice pogledah u ovu žensku i malo se zagledah u njene svetlucave oči. Imala je neki namrgođen pogled koji je prikrivao njenu unutrašnjuost zbog ovog našeg bliskog susreta. Ispio sam dosta vode i, pritom, kako su me malo pridigli, me je oblio hladan znoj. Osetio sam olakšanje i povratak u stvarnost. Odmah su me stavili u neku crnu fotelju, dok su oni sedeli na podu, tačnije nekim presvučenim sunđerima, i vodili, kako se meni činilo, neke užarene rasprave. To su, ustvari, bile neprimetne anegdote starijeg čoveka na koje su se Zec i crnokosa nadovezivali katkad svojim, katkad samo produbljujući priču. Pušili su neku lulu koja je širila ugodan miris. Zastali su s pričom kada se bradati zakašljao i pogledao me pomalo uznemirujućim, zabrinutim pogledom, iza koga se, kako sam neki trenutak kasnije saznao, krije nekakva podozriva duhovitost.

       – Eh, ovako sam ja nekada igrao svoju igru...kah! Sve što mi je trebalo je malo udobnosti koja mi se činila dovoljnom..kah! Ništa...kah! – uporno se trudio dok ga kašalj nije zaustaviio.

       – Daj Brado, nemoj! Polako. – prekinu ga ova crnokosa dok je pokušavala da ga natera da se iskašlje. „Kaah...aiiii...nema veze, nema veze, ne može meni ništa ovaj dim! Ovaj, kako je tebi ime? – pitao me je kada sam se povratio.

       – Malecki, tako ga svi zovemo. To ti je dovoljno! – gledajući u mene, Zec mi je preoteo odgovor. Zašto me je gledao tako nije mi bilo sasvim jasno.

       – Ti ćeš me-eni da kažeš šta je...o, šta je meeeni dovoljno?! E, nesretniku malograđanski! Ha ha ha! Tako su meni oficiri govorili u mladosti... Šala, nemojte mi se posmrzavati ovde klinci, he he he! – U tom smehu je izletelo nešto najživlje mladosti koja je bila nataložena u njemu. U tom trenutku mi je bilo sve pomalo zbunjujuće. Ova crnokosa je imala polutužni izraz lica dok je pušila lulu. Imala je neku radosnu, prijatnu auru oko sebe, dok je iz njenog pogleda izbijala neka poruka stvorena pokretima očiju i kapaka dok ih je sklanjala u ćošak i dim. Taj pogled me je, koliko prodrmao, toliko i odvraćao od toka stvarnosti. Delovao je varljivo, na kraju krajeva, ali ipak, nisam odustajao od pomisli da se tu krije nešto, pa sam je vešto ostavljao po strani.

       – Nego, Malecki... ako te mogu tako osloviti he, he...kah...jao izvini, hajde, pošto vidim da si se već malo razmrdao reci nam kako provodiš dane. – Bradati nije skidao svoju podozrivost čak iako, po meni, nije bilo potrebe za time.

       – Ah! Hah... Pa da, ovaj...uf...nije mi baš tako... – bunio sam se jer me je presekao usred dubokih misli.

       – Ah, slobodno! – skinuvši pogled s mene i mahnuvši rukom me uputi.

       – Ja, eto, ja sam čovek skromnih misli i ne toliko zahvalnih prohteva... – gledali su me s pažnjom koja se retko sreće – eto, radim, šunjam se, popunjavam svoje praznine raznoraznim porocima, ne baš raznoraznim, nisam jedan od onih... Da, ah... I nipošto ne posustajem! – stadoh, gledajući u pod.

       – Pa gde to radiš i oko čega ne posustaješ? – upita me Zec za divno čudo.

       – Aha, na stovarištu! To je luka...aerodrom ustvari! A nije lako znate, doduše novac nije na odmet, mislim mali! Da to sam hteo reći. I nema šta tamo da se vidi sem... Sem nekih...pa nema, samo transporteri donose i odnose silnu robu katkad ’vamo, katkad tamo...gore. I tako, nemam nekih posebnih interesovanja i verovatno me to održava, onako u smislu da me gura napred, ako me shvatate... – utom nastade neka umirujuća tišina i glasovi se utišaše a samo su nam se pogledi čuli. Lula se dovukla i do mene i zaiskrio je žar pa smo utonuli u novu priču koja me je dovela do sna.

1

2

3

4

Podelite ovu stranu:

Ostavite komentar

Slanje u toku...

Došlo je do greške pokušajte ponovo.

VAŠ KOMENTAR JE POSLAT.

© 2016-2017  Sva prava su zadržana od strane Basic magazina.