Junak sa manom

Dnevnik 2984

Pise za Basic Magazin: Junak sa manom

Budućnost u sadašnjosti, sadašnjost u budućnosti. Splet okolnosti sprečava mladog junaka ove priče da procveta u svom gradu punom poroka i opsednutošću jednom stvari - otisnuti se negde daleko od svoje postojbine u potrazi za novom utopijom.

Display Menu

Nije se naravno sve završilo u toj noći i ne bi, da se crnokosa na trenutak nije otkočila i pustila se u neki prijatan smeh, da su se čak i bradati i Zec pomalo uzbudili, pa je čitav događaj bio nekako bogatiji „s njom“ kako je Zec posle napomenuo.

      Neke stvari su me mučile tih dana. Neke neobjašnjive stvari. Nisam mogao da ih pojmim iz prostog razloga što nisam mogao da ih sasvim razumem. Ali ipak me je neka iskra u svemu ovom pratila, da li je to moje samopouzdanje, koga nisam imao na pretek, što su mi drugi nagoveštavali ili neka druga stvar, nešto sa strane ili, pak, neko drugo pitanje. U svemu tome su mi se vraćale neke stare, uznemirene slutnje. Pokušavao sam da ih pripišem nekom „točku“ koji je u nama i uvek je tu samo ga u određenim prilikama primetimo.

      Bacajući pogled čas na prozor, čas na ekran, nisam nalazio razlike. „Drugi svet“, „Oaza 2“ ili „Teriumin“ su bili samo jedni od onih izraza koji bi ulepšavali onaj već postojeći, ustaljeni – „Tamo gore“. Gledajući čas na jednu sliku čas na drugu, primetio bih da i jeste bolja slika ova ispred mene pa barem bila i samo splet nekih nestvarnih tačkica. Nestvarno ili ne, ipak je bilo bolje...barem je tako delovalo. „Samo još godinu dana...“ – obećavao sam sebi. Mučni zvukovi „doka“ su me podsećali kako sam ja potreban novom svetu a ne on meni. „Ma da, da!“ – sam sam sebi odgovarao. Ali tih dana sam se osećao nekako čudno. Ta godina više nije izgledala kao nešto strašno dugo. Čak su i te misli o iščekivanju odlazile sve češće a ona slutnja se vraćala.

      „Zec!“ – prva mi je pomisao bila kada me je usred posla sačekao jedan dobar i neobičan gest Joce. Zaobišao sam ga tog dana i krenuo putem nekih sumanutih misli. Nisam ništa preduzimao, nego sam samo izbegao još jedno veče u „Restoranu“.

       – Aaah, vidim ja... – izbio je neki neobjašnjiv smeh iz Joce – Šš-ta? Jel te neka prisvojila? – Joca je hitro izvukao svoj osećaj iz pete i ostavio me da krijem svoju usplahirenost.

       – Ha-a, hehe! Dooobroo... – naš kratak razgovor se završio dok smo se stopili uz još jedan radni dan.

 

***

Drugi deo

1

2

3

4

Podelite ovu stranu:

Ostavite komentar

Slanje u toku...

Došlo je do greške pokušajte ponovo.

VAŠ KOMENTAR JE POSLAT.

© 2016-2017  Sva prava su zadržana od strane Basic magazina.