http://basicmagazin.com/junak-sa-manom-prvi-deo.html
Display Menu

Junak sa manom

Dnevnik 2984

Pise za Basic Magazin: Junak sa manom

Budućnost u sadašnjosti, sadašnjost u budućnosti. Splet okolnosti sprečava mladog junaka ove priče da procveta u svom gradu punom poroka i opsednutošću jednom stvari - otisnuti se negde daleko od svoje postojbine u potrazi za novom utopijom.

       “Ping-piiiing!!! Ping -ping-iiiing! Tup-tum-tup-paf!” – konačno sam okončao taj dugo

iritirajući zvuk  – “A i ko mi je kriv? Ne menjam ga već mesecima...”

       Tog jutra me je nešto jedva držalo na koncu. Na koncu čega? Na koncu toga da mi je već dosta “konaca” i da bi bilo dobro možda samo čisto napraviti neki čvor pa će nešto biti zanimljivije. “Daj čoveče kakav čvor?” – lupio sam sebi šamar. “Opet te čeka ista sudbina! Ah, sudbina…gde li je?… čudo, niko se još nije pitao, zapravo, gde je ta sudbina? ” Svi pokušavaju da vide postoji li, ali niko gde je. Sećam se dobro jednog starca iz zgrade koji je bio pun tih životnih filozofija i jedna je glasila:  “Ako postoji sudbina, onda bi trebali imati na umu koliko smo prljavi, pod uslovom da nam bojler greje onoliko vode koliko nam je potrebno…he, he, he!” – završavao bi tim kratkim, priprostim smehom. Priča se da je bio pripadnik nekih prastarih vera, neki sveštenik koji je, ko zna kojom silom, završio u velikom gradu, a da ne izostavim epitet koji je valjda dobio u istom – ludi. Nešto je izvirivalo iz njega. Neka snaga je izlazila iz njegovih očiju u vidu sečiva koja su se sjajila i hladila svakog ko bi na njih naišao. “Još jedan šamar! Imaš obaveze!” – tiho sam zarežao na sebe.

      Napolju je bila još jedna izmaglica,  prava jutarnja izmaglica, ona koja je stvarala onu predzimsku melanholiju. Zapravo, sama izmaglica je bila melanholična, a meni je sve to delovalo nekako oslobađajuće jer ljudi više nisu morali da kriju da su nalik vremenu.  Taman kad bi izvirili iz magle, postali bi svesni da ih je ona prikrivala i onda bi izgubili sav skrivajući trud. Izađoh i izgubih se u prašini zimske vlažnosti i podrhtavajući se uputih u još jednu borbu.

       – Maliii!..maliiii! – grlovito se oglasio Jordan zvani Joca, koji nije baš voleo taj nadimak, činio mu se suviše mek.

       – Molim? – uzvratio sam kao da me ne zanima otkud dolazi njegov glas.

       – Aj, šta moliš, nego ‘ajd na posao!  ha, ha… – iskeženo izusti – Ma šalim se ja, a ti si mi nešto sav mutan! Vidi, jest zima, ali daj nabaci neki osmeh! Nemoj me uzimati za ozbiljno, ali nisi nekako… nekako, kako ono kažu… čist?… Ne-e…vedar, da, vedar! Mislim, nije na odmet! – spustivši glavu zaćuta.

       – Pa jeste, imaš pravo... al’ nisam takav uvek pa... – izlete mi nepotrebno iz usta.

       – Ma hajde, šalim se samooo! Aj’ glavu gore stižu nove ture! – Krenusmo užurbanim hodom ka tovarnom avionu.

      „Hijuuuusssssccccsssšsšššsšsšs!“ – svi su bili te vrste – ogromni, hladni i bučni. Dok se lediš na zimskom vazduhu i dok te jeza spopada, u glavi ti je misao kako se izbaviti odatle? A tu i nastaje zaplet. Još ako se svi ti zvukovi pomešaju sa zvukovima tvojih misli, teško tebi! Ali, ipak zagrizeš pesnicu i nastaviš.

       – Vidi ga! Heh, koja snaga...ee...malo mi je falilo da zajašem ovu zver! Ovog zmaja! Heh-he! – Otužno izusti Joca i udari me po ramenu dok smo zastajkujući išli na posao. Svakojake priče su bile u tom čoveku. Valjda sam zato i bio najbliži s njim. Da li su me njegove priče, ponašanje, ili jednostavno neke dublje, skrivenije, čak možda potajne strepnje, koje su ga na ovaj ili onaj način gurale, ne bih umeo da odgovorim. Jedino me je tištilo to što taj čovek nije bio mojih godina. A verovatno i njega. Bio je stariji oko petnaest godina i sve što mu je bilo u glavi su mašinerije koje su nas okruživale, a posebno ove na poslu. Čak je i kod svoje kuće imao svakojakih sprava. Delovalo je kao obična gvožđurija, ali od ovakvih bi vam zastao dah. „Bivši pilot“ – kako je on to voleo da se pohvali, ali nije bilo ni govora o tome zašto „bivši“ – „o tome ne treba raspravljati...“ – time bi završavao svaki moj pokušaj da saznam išta o tome. Tajnovit, reklo bi se, ali za mene je uvek bio čovek koji je znao šta radi, barem donekle. Doduše, o nekim delovima svog života je rado pričao, a moguće je da su ga ti događaji održavali na svetloj površini. Nije voleo bezobzirne ljude, kao da su mu bili trn u oku, a sve su to drugi ljudi pripisivali tome što on nije imao nikog svog, par prijatelja, mene, koji nisam sa sigurnošću mogao da potvrdim to prijateljstvo. A „ove“, kako ih je nazivao, su mu kratile muke u životu i dodavale „još toliko“. „Eh, vredne su svake pažnje, ali pazi gde se spotičeš da se i one ne spotaknu! He, he, he!“ – nekad mi nije bio nimalo razumljiv, valjda zbog godina ili čega već, ko će znati.

       – Malecni! – uzviknu Joca dok smo se presvlačili – Malecni!...malecni...malecni...ej!

       – Šš...šta...je!? – prekinu me njegovo nervirajuće zapomaganje.

       – Ma nemoj ti me...vidi...javi mi da li ćeš u „Restoran“ sutra! Ja žurim! – Izlete i usput je nešto gunđao ali ga nisam čuo.

      „Restoran“ je bilo mesto na kraju grada gde su se okupljali ljudi otprilike sličnog kalupa, ali često različitih stavova, što je dovodilo, ponekad, ako ne i češće do dosta mučnih pa i agresivnih rasprava, a sve naravno uz podsticaj našeg okupljača – alkohola. Možda je i grub naziv okupljač, ali je bilo još nekih stvari koje su nas okupljale. A šta je to, teško je pitanje. Inače, moj život je podsećao na kutiju šibica, kad izgori, izgori. Vreme sam trošio manje-više u nadi, ali i u poslu koji me je podjednako gurao a i s kojim sam tonuo.

      „2984. Godina prosvetljenja, prosperiteta, novih šansi...šššškkkrrcssš...“ – Joca prekinu radio.

      – Auuhh, da, svake godine, ali svake godine pričaju...ah šta da se radi... nego jel’ si živ Malecni? –   Upita me Joca zevajući. Završili smo kod njega u stanu  posle još jedne noći u „Restoranu“.

      – Uf...jesam...jesam... – ustavši iz ležećeg položaja mu dobacih nakon što je krenuo da izlazi da donese vodu.

      U zadnje vreme se nismo mnogo družili. Posao na „doku“ nas je sve manje privlačio ili smo samo bili otupeli od njega. Inače „Dok“ je ustvari jedan aerodrom, veliko skladište, pa smo ga mi, koji smo tamo radili, tako zvali odmila. Ustvari je samo tako izgledao. Izdaleka bi sletali veliki tovarni avioni, transporteri i veliki tovarni visokoletači, kojih je bilo tek nekoliko. Ispraćali bi ih i dočekivali uz nervozno iščekivanje njihovih izduvnih gasova koji su nam ostavljali nezaboravnu atmosferu u „doku“. Ti visokoletači, ili jednostavnije „brodovi“, odakle i ime „dok“, su bili velika zanimljivost. Oni su spajali dva sveta. Ovaj ovde i onaj „novi“ koji su mnogi obožavali i gledali kao izlaz iz ovog, pomalo ugušenog. A ni oni nisu imali pristup samom „Novom Svetu“, već su nosili materijale do granice svemira, odakle su se dalje prevozili onim pravim „Brodovima“.

      U to vreme sam se viđao sam se sa još par ljudi, uglavnom slična lica kao i ja, zamagljenog pogleda, ustreptale duše, prosečnih strasti i jakih misli koje su nas odvlačile u uverenja da smo i mi sami jaki. Pobuđenog stava, kako smo u nekim trenucima izgledali, smo vukli svoju prošlost i preživljavali je ne bi li stupili u opticaj nečeg boljeg, nečeg „skupljeg“, za čim smo žudeli. Nipošto, ustvari, nismo mislili da nam je loše, verovatno smo to samo poneki put osetili.

       – Heh...jao, čoveče, znači...pa ja sam stvarno... – iz sna me prenu Zec.

       – Ej..alo! – udari me da bi me probudio.

       – Slušaš li ti uopšte? Idi kući...

       – Ma ne tu sam... – sasekoh ga lenjo iz polusna.

       – A, pa vidim te... ali nisi tu... Jel si opet bio u onom „Restoranu? A? – zanemeo sam, jer nisam imao šta da kažem – Vidi, nemaš šta tamo da tražiš...zatupljuješ se i posle se zadeneš sa onim Jocom i-i...znam ja kako to ide, ali nećeš ništa postići time. Nego ’ajd sad slušaj ovo kad si tu...ah, gde sam stao... a da, izađem iz kola i fijuuu...nigde nikoga...e, a čekam ga već dva sata! A da krenem kolima ne smem, bojim se zaustaviće me...ovako barem ajd’ da ga sačekam pa makar znam zašto sam došao. Vratim se i lupkam u volan. Izađem, ništa. Vratim se...umalo da zaboravim! Možda su i njega zaustavili!? – Zecova priča mi je sve više i više delovala kao podsticaj za spavanje tako da sam bez obzira na sve utonuo u jedan lep san.

1

2

3

4

Podelite ovu stranu:

Ostavite komentar

Slanje u toku...

Došlo je do greške pokušajte ponovo.

VAŠ KOMENTAR JE POSLAT.

© 2016-2017  Sva prava su zadržana od strane Basic magazina.