Display Menu

Portreti sa senkama

Gotfri Keler

Pise: Basic Magazin

Književnik koji živeo van svih pravila

Gotfri Keler (1819 – 1890), Švajcarac, Cirišanin ne samo po rođenju i životu, nego i sredini, ljudima i događajima koje opisuje, najveći je nemački realistički pisac. Keler je jedan od najobimnijih pisaca novije književnosti uopšte. Posmatrano u okvirima evropskog realizma, njegovo ime stoji rame uz rame sa najznačajnijim piscima tog vremena kao što su Dikens, Tolstoj, Flober i drugi.

Razlog što ova činjenica nije mnogo poznata je što je on živeo i radio u vreme granđanske revolucije 1848 u Nemačkoj, a biti u to vreme pisac takvog kova i pogleda kao što je bio Keler značilo je živeti van propisanih pravila. Nemačka književnost nije mnogo marila za njegova dela, čak ni današnji čitaoci nisu sigurni gde i u koju kategoriju bi uvrstili ovog usamljenog pisca koji se ni za koga ne vezuje.

Život Gotfrida Kelera  bio je malo je reći neobčan, u ponečem čak i izuzetan, a i veoma nalik na sudbine koje je on opisivao u svojim delima. Otac mu je bio zanatlija koji je rano umro. Živeo je siromašno sa majkom i nije napredovao kako se očekivalo. U petnestoj godinij bio je izbačen iz škole zbog nestašluka i od tada pa do svoje tridesete godine je živeo bez reda, zanimanja i opredeljenja. Potucao se po Nemačkoj, gladovao, učio je i slikarstvo ali ga je napustio. Nije znao ništa i nije završio nikakve škole. Preke naravi, on je doživljavao stalne poraze i neuspehe i bio je pun gorkog osećaja lične izgubljenosti, ali nekog nejasnog moranja da i dalje traži jer je osećao krivicu prema majci čiji je novac trošio. Počinje je da piše stihove. Prva njegova zbirka ugledala je svetlo dana 1846 godine i zbog svog kvaliteta izvesni književni krugovi obratili su pažnju na njega. Ono što je usledilo bila je stipendija koju je dobio od države i koja mu je omogućila da nekoliko godina provede na studijama u Hajdelbergu i posle u Berlinu gde je popunjavao svoje samouko znanje i sve ozbiljnjije se posvećivao književnosti. U to vreme izdao je drugu knjigu pesama koja za razliku od prve ima stvarnu vrednost. Zatim je napisao prvu verziju svog velikog autobiografskog romana “Zeleni Hajnrih” (1854) i prvi deo vandrednih priča “Ljudi iz Seldvile” (1856) i koncipirao već malu zbirku odličnih priča “Sedam legedi”.

 Tokom studija Keler je naročiti utisak ostavio na Ludviga Fojerbaha, posebno njegova materijalistička filozofija iz magli mladalačkog lutanja, jer Keler baš uz pomoću toga nalazi put do kritičkog, bolje rečeno zdravog, stvarnog gledanja na život, svet i religiju.

Keler kao književnik rađa se sporo i mučno. “Zelenog Hajnriha” odnosnu prvu verziju dovršio je sa velikim teškoćama i unutrašnjim nezadovoljstvom i jedino zbog oštrog i jakog pritiska izdavača ga je završio. Nešto u njemu mu nije dalo mira, smatrao je to delo nedovršenim pa je kasnije Keler tu prvu verziju dela u potpunosti otkupio od izdavača i spalio ga, a kasnije je napisao drugu, mnogo definisaniju verziju.

Posle povratka sa studija Keler je živeo u Cirihu i vratio se starom načinu života, a onda 1861 godine bio je postavljen na mesto prvog državnog pisara, administrativnu dužnost koja je vezana za tačnost, urednost i neprekidno sedenje, dakle sve što on nije bio. Bila je velika smelost ovako ugledno i dobro plaćeno mesto dati čoveku kao što je Keler, ali ipak se Keler pokazao kao činovnik i čovek odličnih kvaliteta. Petnaest godina, prekinuvši za to vreme svaku književnu delatnost, radio je činovnički posao, odužujući se majci i onima koji su mu pomogli.

Ima izvesne simbolike i višeg smisla u ovom prozaičnom činovničkom zvanju i njegovom književnom ćutanju. Tokom tog perioda u kom se podvrgao nužnosti poziva leži i podvrgavanje nužnostima koje nosi svet uopšte i to je praktična potvrda presudnog Kelerovog shvatanja da u životu konačno ima vrednosti samo ono što se ostvari,  odnosno ono što nam društvo pruža. On je mislo na društvo švajcarske dekomkratije, na društvo slobodnih i jednakih ljudi i ovakav njegov stav se i vidi kroz pripovetke i likove koji dolaze u sukob sa pozitivnim životom ili mu se pokoravaju i usvajaju njegove dužnosti i norme, ili se pak razbijaju i nestaju. Svi ti likovi u mnogobrojnim varijacijama karaktera i sudbina od sočne realnosti “Ljudi iz Seldvile” (izmišljeog imena tipičnog švajcarskog mesta) do alegorične, poetične i vedro – fantastične mešavine ljudi i svetaca iz “Sedam legendi”, od teške mase života iz “Zelenog Hajnriha” do čiste, skoro renesansne prozračnosti uokvirenih pripovedaka u “Epigramu” ili “Ciriškim novelama” stvarni su švajcarski seljaci i građani Kelerovog vremena, sa svim svojim realnim obeležijima. Opisani sa po malo grubom realnošću i skoro pedantnom germanskom podrobnošću originalnim jezikom, oni već po snazi umetničkog zahvata i oblikovanja njihovog unutrašnjeg i spoljašnjeg života prelaze okvire svog lokalnog porekla i značaja. Ono međutim što im daje konačnu i izuzetnu opštu vrednost to je da se u sukobu sa stvarnim i pozitivnim silama, prilagode, čak i promene, kao i sami način te opromene ponekad dovode do ličnog poraza. Poraze koje doživljavamo u svetu i od sveta kadri su da izmene čak i sam karatker čoveka.

Bajkoviti realista!

Celo Kelerovo delo izražava ovu  misao koja ga izrazito izdvaja od dela drugih pisaca njegovog ranga i ne samo njegovog vremena. U njoj su koreni njegovog značaja, vrednosti i novine kojima ovaj pisac ograničene i specifične slučajeve uzdiže do opšteljudske visine. Ovaj bard švajcarske demokratije prihvatio je i moglo bi se reći opevao primat slobodnog i disciplinovanog radnog društva, a to se može smatrati aktuelno i ljudski značajno od strane bilo kog njegovog književnog savremenika.

Posle petnaest godina rada Keler napušta svoje činovničko mesto i intenzivno se prosvećuje književnom radu i tek tada može se reći pomalo kasno, stvara dela. Već pred kraj službe izdao je “Sedam legendi” (1872) pripovedačke poeme o ljudskoj priprodi, zatim drugi deo pripovedaka “Ljudi iz Seldvile” (1874), i posle toga dolaze “Ciriške novele” (1878) delo o nekoliko ljudskih sudbina od srednjeg veka do tadašnjih dana, spletenih u njegovom rodnom gradu zatim prerađena i definitifvna verzija velikog autobiograskog romana “Zeleni Hajnrih” (1880). Nakon godinu dana od tog dela izlazi “Epigram” novela sa temom ljubavi i njegov poslednji skeptični roman “Martin Salander”.

Keler je realista po punoći, sočnosti, predmetnoj zasićenosti kojom stvara spoljašnje, čulne oblike sveta, a ljudi koje stavlja u njega su živi, potpuni, neuhvatljivi likovi od svesti, sna i nagona. Mnogi koji su čitali njegova dela primetili su da su ona neprestana mešavina realnog i skoro fantastičnog, odnosno stvarnosti koja kao da je iz bajke koja se peva.

Podelite ovu stranu:

Ostavite komentar

Slanje u toku...

Došlo je do greške pokušajte ponovo.

VAŠ KOMENTAR JE POSLAT.

© 2016-2017  Sva prava su zadržana od strane Basic magazina.