Portreti sa senkama

Onore de Balzak

Pise: Basic Magazin

Pisac koji prevazilazi sve granice

Prva polovina XIX veka spada u najneobičnije kako po događajima i zbivanjima najbogatije epohe francuske  istorije. Na jednoj strani su se nalazili nespokojni, nemirni i društveno ugroženi narodni slojevi koji po gradu počinju da se bune, a na selu polako osvajaju zemlju borenim duhom smelih revolucionara. Na drugoj strani staro i novo plemstvo sa svojom trgovačkom, bankarskom i industriskom buržoazijom postaje najmoćniji faktor. Pored revolucionara tu su se  nalazili socijalisti, utopisti, republikanci, monarhisti,  filozofi kao i književnici svih političkih boja i društvenih ideja. Svi oni činili su čudnu mešavinu, tesne povezanosti i neobična suočenja prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, društven haos sa poremećajima duhovnih i materijalnih zadovoljstva. Bilo je to doba neostvarenih nada revolucije i rashlađenih zanosa Carstva, ustvari propadanje stare Francuske koja se davila u rukama moćne buržoazije, čiji su ideali i ambicije bili održati se na vlasti, obogatiti se i uživati, a drugi neka pate. Manje više kao danas.

U tom haosu svega pisao je i živeo jedan od najžešćih stvaralaca i svedok tog vremena Onore de Balzak. Rođen je 11. maja 1799 godine u Turu. (bez smejanja) Bio je sin malograđanskih roditelja koji su poticali sa sela sa jedne strane, a sa druge strane iz Pariske trgovačke kuće. Posle školovanja na jednom od tadašnjih koledža, spada među najgore studente prava koje je završio u Parizu ne trudeći se da se istakne među svojim kolegama. Još u dvanaestoj godini u njemu se bude književne sklonosti, koje niko živi nije uzimao za ozbiljno. Zato su mu se i roditelji čudili kada je izjavio da želi da postane književnik, jer su mu oni predhodno odredili sudbinu beležnika. Napori njegovih roditelja da odustanje od književnosti bili su uzaludni. Šest godina Onore je proveo pisajući romane pod pseudonimom, shvatajući da oni nemaju nikakvu vrednost. Rešen da ne odustane od svoje pustolovine postaje izdavač, štampar u to vreme slovolivac, ali ne uspeva ni u tome. U svojoj dvadeset i sedmoj godini napušta sve poslove sa velikim dugom koji će ga pratiti do smrti. Okrenuo se  smelo  dokazivanju svoje duhovne i fizičke snage. Vratio se svojoj jedinoj ljubavi književnosti i u tridesetoj godini objavljuje roman „Šuane“ u kome se vidi njegov talenat i sposobnost pisanja.

Narednih dvadeset godina proveo je pišući skoro neprestano u svojoj kuci čineći podvige koji prevazilaze granice ljudske energije. Za dvadeset dana dovršio je „ Cezara Birotoa“ i „Banku Nisenžan“, za deset dana napisao „ Pjeretu“, za osam trećinu „ Izgubljenih iluzija“, a za jednu noć „Tajnu braće Ruđeri“. Tokom tog perioda napisao je blizu sto dela koja zajedno čine njegovu „Ljudsku komediju“ ( opšti naslov za sva dela podeljena u osam ciklusa) od kojih neka zauzimaju prva mesta u francuskom romanu. Pred smrt oženio se Poljakinjom Evelinom Hanskom posle sedamnaest godina ljubavi. Takav iscrpljujući radni tempo, neredovna ishrana i malo sna ostavili su traga na njemu i 18. Avgusta 1850 godine preminuo je od iscrpljenosti.

Balzaka smatraju tvorcem modernog romana. Ranije roman je smatran za niži književni rod, a on ga je preporodio, obnovio, proširio i dao mu veliku raznovrsnost bacajući senku na ostale književne rodove. Jednostavno roman je postao njegovo oličenje. Svakodnevnosti našeg običnog života, naše navike i potrebe, sve one prisnosti kojima je naš život ispunjen smatrane su nezamislive, beznačajne i nedostojne za književnu obradu. Sve to je izgledalo prosto, banalno, neestetski. Podvlačeći sav značaj ljubavi, te snažne ljudske strasti, Balazk je zapazio da ona nije jedina pokretačka sila našeg života koji je u velikoj meri ispunjen i drugim osećajima, interesima, brigama i potrebama na koje se gledalo s nipodištavanjem. Imao veoma razvijeno osećanje za privatan život, malograđanske navike,  domaće prizore, za realne vulgarnosti i trivijalnosti, uočio je da su baš te, na prvi pogled beznačajne pojedinosti, najtipičnije i najizrazitije oznake našeg života i smatrao je da roman treba da predstavi život u svoj svojoj složenosti ne izostavljajući ništa. Kada su njegovi savremenici vaskrsavali i opisivali prošlost bujnom neobuzdanošću svoje romantičarske mašte, on je otkrio sav značaj i svo bogatstvo privatnog života tog trenutka, stvarao je svet svog vremena i pisao istoriju savremenih naravi. Osetio je sve obilje unutrašnje ljudske drame i pokazao jake strasti, velike tragedije i velike radosti koje se odigravaju u dušama sitnog sveta. Balzak je nedostižan u stvaranju i opisivanju opštih ljudskih tipova i zato su nosioci svih važnih uloga Ljudske komedije tipovi i simboli ljudskih vrsta. Kada ih stvara, on ne zna za slabiće i mekušce, on je stvaralac ljudi snažnih volja, silnih energija, neobuzdanih strasti, možda kao što je i on bio. Ono što je najbolje, najsnažnije i najtrajnije u Ljudskoj komediji je njegov realizam. On je najsnažiniji i najkritičniji kada analizira feudalno društvo ili kada opisuje uspinjanje kapitalističke buržoazije sa svim njenim korupcijama. Ljudska komedija sadrži najizrazitiju i najtačniju sliku francuske buržoazije i vladavine Luja – Filipa. Balazk je to žestoko mrzeo jer bez viših društvenih i političkih ideala, glavna deviza buržoazije je bila obogatiti se. Za nju je novac glavna životna opruga, a berza je glavni izvor njega. Celo društvo je spremno na razne kompromise i poniženja zarad malo novca. Iz njegovih dela vidi se koliko je on bio upoznat sa svim sredstvima akumulacije kapitala, svim mehanizmima brzog bogaćenja, a naročito poroka i trule naravi poslovnih ljudi, ističući da Francuskom ne vlada ni kralj, ni ustav.

Tvorac modernog romana!

U njegovim delima vidi se zanimljiv primer da može postojati protivrečnost između pogleda na svet i umetničkog stvaranja, primer koji rečito pokazuje da su kod velikog i pravog realiste žeđ za istinom i umetničko poštenje jači od svih piščevih teza i političkih stavova. Pobeda realizma nigde nije tako snažno ispoljena kao u Balzakovom delu naročito u slikanju plemstva. U staleškoj borbi koja se vodila u Francuskoj, on je na strani feudalaca. U Ljudskoj komediji međutim pored svih piščevih načelnih obzira, slika plemstva je veoma svirepa. Nepristrasan istoričar, Balzak ne skriva nego javno ističe degenraciju francuskog plemstva, koje nije sposobno ni za šta, koje ne zna ni za moral ni za zakon. Ono vodi prazan i parazirski život, držeći se po strani, bez veze sa stvarnošću. Liči na one koji su preživeli brodolom živeći na olupini nekadašnjih vremena. Dok Balzak ideolog jadikuje nad propadanjem feudelizma, Balzak realista optužuje moćne, silne, bogate, a njegov glas snažno odjekuje kroz Ljudsku komediju. On diže glas protiv društvenog morala svog doba, poziva na bunt protiv ljudskih konvencija, protiv nepravde, nečovečnosti, čak i protiv zakona koji su „paučina kroz koju se provlače krupne muve, a zaglavljuju sitne“ (kao da je vreme stalo). On ne skriva ni jedan oblik zloupotreba, grešaka i zabluda, nego ih kao ljubitelj pravde, javno pokazuje, žigoše i osuđuje, a kao drušveni lekar daje leka za njih. Nesvesno i nehotice on je svom delu dao karakter optužnice protiv eksploatatorskih staleža Julske monarhije. Takođe mu ne treba suditi samo po jednom pročitanom delu, već na osnovu celine. Samo se na taj način može dobiti kompletna slika njegovog  genija, osetiti sva njegova snaga i veličina. Čitalac ostaje obuzet i uzbuđen njegovim stvaralačkim moćima, jer svi njegovi romani su povezni jedan sa drugim, sve njgove ličnosti se pojavljuju iz jedne knjige u drugoj, sve te porodice koje se granaju pokazuju nam sliku svog propadanja i uspinjanja, i sve to čini jedan svet koji ostavlja utisak istiniskog življenja, a sve mane isčezavaj u veličini celine.

U najznačajnija i najpoznatija njegova dela spadaju: „Šarginska koža“, „Evgenija Grande“, „Rođaka Beta“, „Rođak Pons“, „Izgubljene iluzije“, „Traženje apsolutnog“, „Seljaci“, „Pukovnik Šaber“, ali „Čiča Gorio“ je remek delo.  Jedan je od njegovih najpoznatijih i najčitanijih romana. Istovremeno je i roman karatktera i roman naravi, a kroz raznolik svet koji opisuje Balazk slika i zajedničke odlike društvenih skupina i izuzetne jedinke koje se svojom originalnošću izdvajaju iz gomile prosečnih. On je predstavljao iznenađujuću novinu među francuskim romanima. Čiča Gorio će uvek biti roman koji će odolevati svim promenama ukusa i mode.

Podelite ovu stranu:

Ostavite komentar

Slanje u toku...

Došlo je do greške pokušajte ponovo.

VAŠ KOMENTAR JE POSLAT.

© 2016-2017  Sva prava su zadržana od strane Basic magazina.