Display Menu

Pričaj mi još malo o...

Impresionzimu

Pise: Basic Magazin

Pravac koji je promenio tok slikastva

 Postoje razni pravci u umetnosti i svaki je individualan za sebe, svaki je od njih ostavio pečat na svoj način, ali onaj o kome se najviše, piše,   koji se smatra  najatraktivnijim od svih, koji je predmet neprekidne analize psiholgije slikarstva, bio van svog vremena i pokrenuo veliku umetničku revoluciju i pokazao novi način izražavanja jeste Impresionizam. To je pokret originalan za svoje doba, a čine ga slikari o kojima ćemo pisati  u nizu  tekstova. Moramo vas barem na kratko uvesti u Impresionizam i pokazati vam šta je on i ko su ljudi koji su zaslužni za sve pravce koji će doći kasnije.

Vlast se za kratko vreme promenila čak pet puta,  došlo je do promena koje su pogodile na samo umetnike već i plemstvo, a naročito mecene umetnosti. Umetnici, kako bi nadoknadili svoj finansijski gubitak zbog promena, okrenuli su se novoj buržoaziji koja je bila i više nego spremna da uloži u umetnost, kupivši male objekte – slike koje su imale sigurnu vrednost. Salon je opet iskoristio priliku i omogućio već dobro poznatim umetnicima „željim“ slave da uz pomoć medija, novinara i kritičara dođu do velikog broja posetilaca i novih kupaca. Ti „novi“ kupci bili su glupi da shvate pravu vrednost umetnosti, već su se vodili onim što im je bilo lepo za oko, a još draže srcu, a ogledalo se u motivima lepih aktova, sentimentalnih priča, religioznih motiva, herojskih podviga, cveća koje se skoro moglo omirisati, patriotskih scena i dirljivih bajki. Drugim rečima opet smo se vrteli u krug. Engr je savršeno iskoristio trenutak da se bori protiv slikara drugog kova. Shvatio je da ne postoji opasnost da nastavi starim putem. Nije mogao da oprosti Delakroi što je odbacivao „savršenost ljudske figure“ favorizujući individualizam i slobodu ne samo u konceptu već i u načinu slikanja. Bio je užasnut saznanjem da je učestvovao u političkoj borbi protiv uništavanja već postojećeg stila. Engr je „održavao“ svoju umetnost nastavljajući da slika „čistim“ stilom iz prošlosti. Delakroa je bio pozvan da bude učitelj i član Lepih umetnosti i žirija, ali po cenu da odbaci svoj stil i uskrati sebi bilo kakvu slobodu izražavanja, a za uzvrat  država bi mu obezbedila uspeh. Rešen da ne odustane od svojih ideja, nije prihvatio takvu ponudu. Šest puta je bio predložen za člana, ali svaki put mesto bi bilo popunjeno idiotima. Engr kakav god da je bio nije bio odgovoran za nepravdu koja mu je naneta od strane Akademije, ali jeste bio odgovoran za prag netoleranicije koja je rasla prema njemu. Samo jedanput bio je kriv za neuspeh svog nekadašnjeg omiljenog studenta Julsa Flandrina, od čijeg  dela se osećao ugroženim kada je bilo prezentovano žiriju Salona i  bilo odbojeno. Nikada nije davao glas protivi ili odboravao kada je bila u pitanju Delakroina zabrana. Rešio je po svaku cenu da se bori za liniju umesto boju koja će kasnije biti glavna tema svakakog sustreta u kafeima i tavernam umetnika. Oni koji se u to vreme nisu nalazili u Parizu, a želeli su da znaju sve o tom malom ratu koji su vodila njih dovojica, svoj izvor informacija potražili bi u novinama.

Delakroa se u međuvremenu posvetio svom radu, a propagandu svojih ideja ostavio je prijateljima i pratiocima sa kojima je imao veoma malo ličnog kontakta. Pizaro očigledno nije ima tu hrabrost da se upusti u takav rat, ali je delio Delakroino mišljenje. U raznim studijima u kojima je radio, svaki put bi osetio Engrov uticaj sistema koji je  sve više i više bivao napadnut sve nasilinije od ostalih umetnika. Postavljalo se pitanje koje je postajalo sve javnije i javnije – U čemu se ogledaju predavanja o umetnosti u Školi lepih umetnosti? Šta je to čemu ih uče, da li se stiče ista ona navika kao kada se uči matematika, u atmosferi koja je mučna kako za samog budućeg slikara, tako i za modela koji provodi sate i sate u istoj pozi pod istim svetlom. Kako da mlad čovek bombardovan takvim stavarima pokaže svoju individualnost? Neki od njih su proveli nekoliko godina u toj školi pre nego što su stekli svoju slobodu, dok su se neki zadržali veoma kratko kao i sam Pizaro. Pored te škole postojao je i učitelj koje je probao nove metode. Lekok Boisborden je imao takav sistem koji se oslanjao na slikovito pamćenje, a njegovi učenici su vežbali da ono što vide iz svog sećanja prenesu na papir i platno. Njihov majstor je išao toliko daleko da im je omogućavao da posmatraju obučene ili gole modele koji su se slobodno kretali po šumi u cilju proučavanja pirode. Samo desetak ljudi pratilo je njegova predavanja. Masa njih je želela da bude deo studija Tomasa Kotura koji je bio najpopularniji među Amerikancima. Kotur je bio umišljen i arogantan čovek, ljubomoran na svoje nezavisne kolege, a pogotovo nije bio u savezu sa Delakroom, kao i sa Engrom. Izjavio je  da je najbolji živi slikar tog vremena, a da ostali ne vrede ništa. Njegova predavanja nisu bila ništa bolja od Engrovih, ali su za razliku od njega bila barizana na pažljivo stilskom i elegantnom outlajnu crteža određenog subjekta, a boje kada se dodaju moraju biti precizno postavljene na utvrđeno mesto. Njegov moto je bio „Idealno i  Impresivno“. Preferirao je modele koji su bili mršavi ili debeli kako bi što studioznije analizirali strukturu tela a postojala je i moguđnost dodavanja detalja po svojoj volji. Dešavalo da je bilo previše slala kod nekih modela koje je zaklanjalo privatne delove tela. Koturova stalna potreba za idealnim, nije smetala njegovim obozavaocima, ali je smetala onima koji su njegova dela doživljavali kao dosadna u njegovoj želji za prikazivanjem što veće kompozicije. Bile se grupe fugira koijma je nedostajala razlika u koloritu. Delakroa, a naročito Ruso kao i Engr bili su predmet njegovog vređanja. Njegov omiljeni učenik amerikanac Vilijam Moris Hant napustio ga je zbog seljačkog slikara. Kotur je zbog toga postao je  još više satiričan i ogorčen i  prekinuo je svaki kontakt sa Miletom. Veoma brzo našao je novu žrtvu za podsmevanje Kurbea i njegov realizam. Jedan od njegovih učenika Eduard Mane praćen kolegom Antoninom Prostom, tražio je dozvolu od Delakroe da kopira njegovo delo „Dante i Verdžil“ koja se nalazi u Luksemburškom muzeju. Odobrenje su naravno dobili, ali je Mane zbog načina na koji ga je dočeka rešio da prekine svaki kontakt sa Delakroom. Anri Fanten – Latur koji je u to vreme učio kod Lekoka, napustio ga je polse godinu dana i otišaoi u Luvr. Pre svog odlaska posetio je Kurbeovu izložbu koja je na njega ostavila ogorman uticaj. U paviljonu Relaizma gde se izložba održala Fanten će upoznati Edgara De Gau koji se do tada divio Engru, ali je takođe pridavao značaj Kurbeovom radu kao i Delakroinom. Kada je Edgar dobio dozvolu da napusti studije prava i posveti se umetnosti (potpisivajući slike kao De Ga do 1870, a nakon toga kao Dega), stekao je za kratko vreme puno prijatelja među kojima je bio Delakroov učenik Evaristi de Valerisa četrneaest godina stariji od njega. Dega je prišao Školi lepih umetnosti u prvoj godini Svetskog sajma, radio je tamo veoma malo jer je provodio više vremena u studiju Luisa Lamonta jednog od veštijih Engorvih učenika. Dega je bio zainetresovan da kombinije svoj zanos ka Engru sa iskrenim divljenjem prema Kubreu, a naročite Delakroi, što je kod njegovog oca izavalo sumnju. Njegov otac bio je od onih koji je više cenio staru školu jer je bio svestan da je to jedinin način da se živi od umetnosti. Nije delio njegovo mišljenje kada su bili u pitanju Delakroa i Kurbe.

Na Pizaromim prvim slikama vidi se „provincijalski pristup“ što je donekle bilo opravdano, a od koga je jedno Pariz mogao da ga oslobodi. Za razliku od njega Dega se vrlo brzo umorio od kosmopolitanskog okruženja koji je Pariz nudio. Rešio je da se ne zadrži na istom mestu, otputovao je u Italiju jedino mesto gde je mogao da proučava antičke klasične umetnike i njihova dela, a to mu je nudilo i susuret sa primitivnim okruženjem koje ga je privlačio. Pre odlaska, kao što je često činio, posavetovao se sa svojim prijateljem Princom Džordžem kome umetnost nije bila strana, koji ga je dobro posavetovao i oplemenio znanjem o tehnici gravure. Pomogao je da shvati Koroovu prirodu izražavanja. Dega je veoma malo učestvovao u umetničkom životu. Posle tri godine provedene u Parizu i osetviši šta on može da mu pruži Pizaro je osetio istu potrebu kao Dega da se povuče u samoću.

Gustav Kurbe - Lisica u snegu

Ežen Delakroa - Lav napada arapskog konja

Eduard Mane -Olimpija

Kafei u kome razlike nepostoje

 

Pariz je mogao da ponudi Akademiju i druga mesta sa kojima on nije došao u kontakt. Galerije kao takve, osim naravno Salona, nisu postojale. Jedino čega je bilo, bilo je u vidu prodavnica u kojima su se mogle videti slike. Jedno od takvih mesta bilo je u vlasni[tvu  Duranta – Ruela koji je redovno izlagao radove barbizonskih slikara, a koji je osigurao svoju poziciju nakon Svetskog sajma u novom kvartu u ulici Da la Pe ili ulici Mira. Pored toga bio je Luvr i Luksemburški muzej, mesta koja je Akademija nazivala sakupljalištem savrementih umetnika odnosno njihove umetnosti. Veoma zanimljiva mesta naročito za studente, bili su kafei u koimja su se uvek vodile rasparave. Svaka grupa umetnika imala je svoj određeni kafe u kome bi se sakupljala. Recimo kafe Taran bio je okupljalište za Fantena i njegove prijatelje, kafe Flurens sa svojom platnenom dekoraciom  bio je mesto okupljanja Koroa koji je bio omiljen među Glejerovim učenicima, kafe Tortoni koji se nalazio na bulevaru bio je rezervisan za modernije slikare, a još popularniji među ovdašnjim boemima. Taverna de Maters poznatija kao taverna Mučenika i Andler Keler bila su mesta rezervisana za česte posete  Kurbea. Dve zadimnjene sobe u Andler Keleru uvek su bile krcate piscima, pesnicima, novinarima, a naročito slikarima raznih škola. Na takvom mestu nije bilo neobično videti sledbenike rivala Delakroe, Kurbea, Engra koji su vodili diskusiju oko osnovnih postavki između klasicizma i romantizma sedeći za istim stolom ispjajući pivo. Jedan od poseltilaca taverne bio je mladi Edmond Duram koji je 1856. godine osnovao  časopis Realizam koji je kratko izlazio, a  u kome je oštro osudio romantizan. Kurbe, iako često prisutan na takvim mestima, nije mnogo dopineo raspravama koje su se vodile, često je podgrevao atmosferu praveći crteže koji su bili umrljani pivom. Kada je pričao o sebi  imao je potrebu da stalno ponavlja jedno te isto. Retko se uključivao u raspravu, a sagovornik mu je bio Kotur koji jednom prilikom povisio ton u žustroj raspravi i privukao pažnju ljudi sa strane koji postali učesnici iste. Atmosfera u kafejima je ustvari bila bitka protiv predrasuda i tradicije u želji da se dokažu vrednosti novih uverenja i sam kvaliteti njihovih radova. Pizaro je tada propagirao svoj stav kako Luvr treba spaliti, a koji je prositekao iz negativnih diskusija o umetnosti iz prošlosti. Što je Akademija više forsirala tradicionalni stil, to se ona sve više dovodila u pitanje i bila glavni predmet rasprava. One koje je vodila  ideja za novim, želeli su da je sprovedu, a da se odreknu prošlosti zarad ostvarivanja svojih snova. Za stolovima tih kafe sklapana su prijateljsva koja je Salon kasnije video kao dovoljan čvrst dokaz da mnogi mladi umetnici ne budu priznati, što je uskraćivalo kritiku.

 

Nova škola "gubitnika"

 

„Nova škola“ kako su je neki nazivali počela je malo po malo da se odvaja, budućnost je kompletno pripadala mladoj generaciji koji su rešeni da mnogo studioznije i ozbiljnije shvate svoj poziv. Kurbe je želeo da pokaže svoju nadmoć nad njima i poslao je 1857. godine šest svojih dela pod nazivom „Devojka na ivici Sene“ – „Demoiselles au bord da la Seine“ koja su smatrana šokantnom, vulgarnim i nemoralnom jer prikazuju dve mlade žene kojima očigledno nije bilo mesto u „društvu“. Kritičari su smatralii da je sigurnije pohvaliti pejzaž same slike, dok su ga njegove kolege protivnici pljuvali jer se drznuo da naslika pejzaž.

Osetivši da se realizam propagira agresivno, članovi Akademije i  žiri otvorili su još jednu izložbu Salona 1857. godine, a Ministar države M. Fould naložio je da se snažno propagiraju zakoni romantizma, da bi se na taj način zadržali talenti. Akademija odnosno njeni članovi ubeđivali su se da nema razloga za strah od „nečeg novog“ i da ne treba da se plaše starog i jadnog Delakroe. Kako bi to i dokazali, nakon godina odbijanja, napokon su 1857. godine prihvatili i primili Delakoru za člana Instituta. I dalje se postavlja pitanje da li je to bio očajnički potez zbog nemogućnosti borbe protiv „nove sile“ koja se širila sve više i više, ili zbog ostvarivanja nekog drugog cilja?! Svakako je bilo neizbežno primiti slikara njegovog statusa i veličine. Da se ovaj čin kojim slučajem dogodio ranije postiglo bi se mnogo više, ali pošto se desio tada kad se desio pružio je Delakroi siguran način da ostvari određen uticaj. Nakon dve godine upornog truda ostvario je svoje namere. Eduard Mane koji je u međuvremenu napustio Koturov studio, po prvi put je predstavio svoje radove članovima žirija, gde ga je Delakroa proglasio za najomiljenijeg slikara. Predvideo je da njegov glas nije bio dovoljan da spreči odbijanje dela mladog umetnika. Kotur koji je takođe bio u žiriu glasao je protiv svog učenika. Maneov prijatelj Fanten sa kojim se upoznao 1857, nije ništa bolje prošao od njega, kao ni Visler. Slike koje su bile prezentovane članovima žirija izazvale su toliki bes, iako ostalim posmatračima deluju mračna, njima su delovala kao kompzicije koje predstavljaju harmoniju masa oblikovane bojom bez i jedne jedine konture, što za njih tvrdoglave kao mazge nije predstavljano ništa revolucionarno. Odbili su i Mileta zbog besa. Fanten i Visler su poslušali savet Fransoe Bonvina koji je odlučio da u inat članovima žiria izloži svoje odbijeno delo u svom studiju gde su njegovi prijatelji, ali i ostala publika imala prilike da osude odluku žirija. Kurbe rešen da ispita o kakvom se delu radi posetio je njegov studio i bio zaslepljen delom Vislera. Cela stvar je prerasla u skandal, kada je njegova izložba postala poznata po delima koja su zadivila mnoge slikare među kojima se našao i sam Kurbe.

Posle prvog odbijanja Manea, usledilo je i drugo, kada je predstavio  portret žene, na kome se jasno videlo veće interesovanje za svetlo i njegove senke u vidu fluidnih poteza četkicom, nego za ulepšavanje samog modela. Pizaro je nekako imao najviše sreće. Godinu dana pre toga u malom mestu Montmorensu blizu Pariza slikao je na otvorenom da bi svoje delo prikazao na izložbi koja će se održati 1859. Bio je prihvaćen, ali njegovo delo nije bilo vezano za njegovo ime već za ime njegovog mentora za Antonija Melbaja. Njegova slika sama po sebi nije privlačila posebnu pažnju kritičara, ali bez obzira na to Pizaro je bio oduševljen svojim uspehom koji je morao da podeli sa svojim roditeljima. Vođen time skupio je hrabrost da se ponovo vrati kod Koroa i pita ga za savet kojim putem treba da krene. Ova izložba za razliku od predhodnih oštro je bila kritivkovana 1859, od strane Šarl Bodlera. Napisao je seriju od devet članaka, u kojima je ponovo ukazivao na neraskidivu vezu između posetilaca i izlagača i zamerao je da nisu ostvarili napredak koji su trebali, da se ponovo koriste jeftinim trikovima sve zarad slave, a publika je bila nesposobna da uoči pravo značenje umetnosti zbog nedostatka neznanja. Ta kritika odnosila se na radove koji su okruživali Pizarov pejzaž. Među posetiocima izložbe Salona pojavio se uzbuđeni mladić koje je želeo da proučava radove poznatih slikara, a čija je imena često slušao u razgovoru sa svojim prijateljem Bodinom. Posvetio je pažnju i Pizarovom skromnom delu iako ga je njegov prijatelj mislio suprotno. On je došao iz Le Havra u Pariz kako bi studirao umetnost, a njegovo ime bilo je Mone, Klod Mone.

 

Nastaviće se...

Podelite ovu stranu:

Ostavite komentar

Slanje u toku...

Došlo je do greške pokušajte ponovo.

VAŠ KOMENTAR JE POSLAT.

© 2016-2017  Sva prava su zadržana od strane Basic magazina.