Display Menu

Priče i romani

"Politike"

Pise: Rober Djedone

Osveta

Vensan Murmelen je tvrdio kako je poznavao i suviše žena da bi još mogao podleći ljubopitstvu, koje je potstrek ljubavi. On je svakako iz razmetljivosti hvalio tolikom brojem pobeda, ali to nije bila laž. Jer, od dvadaesete do pedesete godine njega su volele sve žene koje se potrudio da zasluži. Jedina zamerka koja mu se mogla učiniti to je što je smatrao da je sad van iskušenja.

Ali, da li je to on iskreno verovao? Možda je to bila samo predostrožnowst, neka vrsta izvinjenja, jer nije bio dovoljno siguran u sebe.

Uzalu su mu govorile čak i žene da izgleda mlađi nego što je, on sam nije se time zavaravao. Znao je da jš može biti privlačan, ali u srcu nije osećap onu lakođu, koja ga je štitila od svih zamki.  Jer,  plakao je onog dana kad ga je njegova predposlednja ljubavanica napustila.

Još se držao jedne stare prijateljice, ali se hvalio da će uskoro sasvim odreći ljubavi i to je izgledalo iskreno. Dovoljno je dilo poynatavi ga malo, pa uvodeti da veži od svih iskušenja, kao da ne želi da damantuje svoj legendarni glas, kao da je hteo da sačuva od razočarenja žene koje ga nisu poznavale.

Najedanput je napusti Pariz i sklonio se na malo imanje u Tureni koje je nasledio od ujaka. Rekao mi je pri polasku da je potpuno zadovoljan što napušta Pariz, jer je zašao u godine kada čovek treba da se povuče. Baviće se sad vinogradom, ružama, loviće i pecaće.

- Čim se budem smestio, javiću ti d dođeš i provedeš neko vreme kod mene. Zato što ću postati pustinjak, neću se odreći prijatelja.

Dve godine nisa primio poziv koji mi je obećan za dva meseca. Ali, jednog dana, kada sam se našao u prolazu u Turu, pomislio sam da dovoljno poznajem Vensana i da mogu otići da ga pozdravim i da mu zamerim što je  tako dugo ćutao. Došao sam, dakle do kapije njegovog imanja i s mukom sam prodro unutra. Ostao bih, možda još pred ogradom da nisam primetio svog prijatelja nakraj staze kraj jedne mlade žene koja me je sumnjivo pogledala. Dovikno sam veselo Vensana, ali prišla mi je njegova drugarica, namrštenih obrva.

- Gospodine, šta želite?

Ja sam strpljiv, ali ne suviše itakvo me ponašanje strahovito naljuti.

- Došao sam da se vidim sa prijateljem Murmelenom zato što prolazim kroz Turenu, - odgovorio sam suvo.

- Hoćete li ami kažete vaše ime, molim vas?

- Svakako mi je poznao, jer eno ga dolazi.

I zaista, Vensan je, sav crven od uzbuđenja, prilazio kapiji. Žena je to primetila i dobacila:

- Tražila sam od vas da prekinete sva mladalačka poznanstva. Sad vidim da mi ni to niste hteli učiniti. Okrenula se i otišla u kuću, ne oprostivši se sa mnom.

Neodoljivi Vensan, koji je znao da vlada ženama, smejao se sad glupavo i prisećao kako da mi to objasni.

- Toliko je ljubomorna! – rekao mi je. Ne ulazeći dibelj u park i ne izvinjavajući se čak što me ne uvodi u kuću, koja mi je izgledala vrlo lepa, Vensan me je pozvao da sednemo na klupu nekoliko metaraod kapije i tu je sa dosadom odgovarao na moja pitanja.

- Da, da, verovao sam da ću moćisam da živim, ali, razumeš li, posle nekoliko dana uvideo sam da u selu, bez žene... Mora čovek da se pokorava prirodnome redu, da sredi svoj život i da se lepo oženi.

- Ti si se oženio?

- Da. Nisam nikoga obaveštavao. To je razvedena žena jednog beležnika iz okoline. Nije htela i nije mogla da postane moja ljubavnica. I onda, eto...

Spremao sam se da ti pišem.

- Dve godine!

- Ne, hteo sam da te obavestim o svadbi. Nije to bilo juče. Osamnaest meseci Margarita je ovde. Svakako, nije to Parižanka. Strašno je nepoverljiva.

Nasmejao se usiljenim smehom.

- Medeni mesec... ne izlazimo nigde, ne primamo nikoga...

I dodao je:

- Pogrešio sam što sam joj da bih sebe uzdigao, pričao sve svoje doživljaje. Ona sad misli da je dovoljno da pogledam neku ženu pa da mi padne u naručje. Zato smo okruženi služavkama starim kako popovske kuvarice. Nije to više onaj život.

- Vidim već.

Imao sam utisak da nema više šta da mi kaže i da sve ono što bih mu ja mogao reći njega ne interesuje. Uostalom, izgledao je strahovio ostareo.

- Već vidim.

Ustao sam i zaista sam osetio da ga oslobađam.

- Ne zadržavam te na večeru.. znaš u selu je teško nešto spremiti kada se ne očekiju gosti.

- Nisam došao na večeru, veruj mi. U svakom slučaju, ja sam u Turu do kraja nedelje, u hotelu Pariz. Ako hoćeš, možeš svratiti.

- Pa dabome, gledaću, svakako.

Bio sam načisto s njim i nisam više ni mislio na njega kad su mi telefonom javili da me jedna dama čeka u hotelskom salonu.

To je bila gospođa Murmelen. Ustala je i prišla mi  smešeći se, pružene ruke.

Gospodnine, došla sam da vam se izvinim.

- Oh, gospođo.

- Zaista, gospodine, vi imate na izvinjenje i objašnjenje. Ja držim svog muža kao što ga držim, zato što ga moram tako držati. Dve nedelje posle naše svadbe izazvao je skandal u sel, pobegavši na osam dana sa učiteljkom. Vratio se i ja sam oprostila. Kad jednog dana dođe mi služavka da mi kaže kako je u drugom stanju sa njim. Seoski kovač umalo me nije ubio kad ga je zatekao sa svojom ženom. Ja ništa ne izmišljam, vi ga znate kakav je. Pisao je prijateljima u Pariz i oni, pod izgovorom da provedu ovde kraj nedelje, dovodili su otud kokote. Ne možete ni zamisliti, gospodine, koliko sam propatila.

- Zašto ga odmah niste napustili?

- Mogla bih vam reći, gospodine, da sam ga volela. Ali nisam mogla da ponovo razorim svoj život. Bila sam već junakninja jednog lokalnog skandala. Rastavila sam se od mog muža, jer je imao čudne navike. Grešim se kad mislim da se samo u Parizu nailazi na takve zastranjenosti. Palanke nisu baš u tako velikom zakašnjenju za prestojnicom. Kad sam zatražila razvod, u društvu gde sam se kretala, pa čak i u mojoj porodici, mnogo su više prebacivali meni nego mužu. Kad sa se posle dve godine udala za Vensana, koji mi se dopao i tolikim drugim, prijatelji i prijateljice, koje me dotle nisu napustili, napustili su me tada. Prebacivali su mi što se udajem za tog Parižanina već starog i dolutalog ko zna otkuda. I onda, možete misliti da nisam išla da pričam svoje nesreće kako ni me nazivali budalom i radovali se što sam nesrećna. Bila sam utoliko jača, što nisam volela svog muža i što nisam htela da budem smešna. Povratila sam ga na priliko nizak način, možete misliti. Ali, od onog dana otkad sam ga povratila, verujet mi da ga držim. On više ne postoji, mek je kao pamuk. Lekar mu je stavio na znanje da neće još dugo ako mu budem davala prilike da posle burnog života produži svoju strast. Šta mari! Neću da mi se ljudi smeju! Ja sam sada oruđe osvete svih žena koje su zbog njega patile. Vi niste od onih koji su mome mužu dovodile ljubavnice u moju sopstvenu kuću i vi sigurno o meni storgo sudite. Ali, da bih dotle dogurala, verujte mi da sam morala patiti.

Ona je jeceala u praznome hotelskom calonu, a ja sam želeo da neko uđe kako bih morao prestati da joj ponavljam, tapšući je po ramenu, kao da je to najveća uteha:

-Slušajte, gospođo, ta slušajte, nemojte tako plakati…

Podelite ovu stranu:

Ostavite komentar

Slanje u toku...

Došlo je do greške pokušajte ponovo.

VAŠ KOMENTAR JE POSLAT.

© 2016-2017  Sva prava su zadržana od strane Basic magazina.